Знак поред пута


Међународни дан матерњег језика

поставио/ла Медицинска школа 26.02.2018. 03:52   [ ажурирано 26.02.2018. 03:53 ]

https://www.radiodunav.com/danas-se-obelezava-medunarodni-dan-maternjeg-jezika/

Погледај дом свој, анђеле

Некадашњи страхови, као сто су глад, болест црних приштева, многобројни ратови, уступили су место неким другим, знатно другачијим. Које су главне разлике у бојазнима наших предака од оних које погађају данашње друштво? Од педестих година,западна друштва не брину о храни и о томе ко ће шта јести, да ли ће бити гладних. Провуче се по која вест о месу, које је дубоко замрзнуто 1984, па увезено у нашу земљу. На пример чак и чувени пилећи батачићи који се увозе преко Косова.

Сви хрлимо у прецењени Мек Доналдс, а реално је да је наш ДНК научио на лесковачку, масну, огромну пљескавицу. Манго, папаја, црни чај, хроноисхрана...пазите на ГМО ознаку, али купујте паприке које су, па, пластичног укуса, али зато савршено једнаке! Камилица је наша!

Жене ,немојте бити старе! Користите терминологију младих, не смете случајно бити дебеле, ха, па имате толико клипова о шминци, гардероби! Имате још на урбаним порталима и савете како чувати и васпитавати децу, како не скувати ручак, како најефикасније трошити мужевљев новац! Наша земља је пуна таквих скоројевића који купују књиге на метар. Слажу се, забога, са ентеријером дневне собе, а још тек како ће нас људи, који први пут уђу у кућу окарактерисати, као некакве незналице? И обавезно, молим вас, приказујте на друштвеним мрежама слике шаренила свог ирелано срећног живота! Кога брига што то није ваш стандард, битно је да изгледа како јесте. Па онда све више и захтевније: лифт у кући, путовања, бунда са ценом! Никада нисмо били тако близу а толико далеко од свих и свега, од када смо примили новог станара у своје домове: интернет и друштвене мреже. Добар слуга ,али лош господар! Никад више усамљености. Никад више фикције и никад мање живота.

Сећам се прича о мојој прабаки Пелагији. Задовољна својим четворогодишњим школовањем, никада није одавала незнање,простоту. Била је то госпођа са вазда са уредном, хладном трајном, увек готовом фризуром, црвеним кармином (који се, иначе, ставља и на образе после јаког штипања истих), зацрњених обрва (упаљено,угљенисано палидрвце), а кадкад и белила (самлевен на ситно пиринач, јер није сељанчура коју је опалило суце у пољу), домаћица која је водила два домаћинства, жена службеница, жена за куповину. Стигне она да спреми доручак, ручак, колаче, уштирка, опегла, доведе четворо унучади из школе, купи намирнице, стигне та да води аброве по комшилку, утркује са осталима чије је слатко боље, а када муж и остали дођу са посла кући, утишава децу док пере суђе...прави се невешта. Муж, као да је главни глумац филма ,,Балкански шпијун’’, каже, знаш, данас је падала киша, нигде нико не излази...Она потврдно климне главом , и настави по своме. А радила је у башти, пољу, ма све је она могла да поднесе. То је оно време када није било срамота бити жена, бити заљубљен, понекад и тужан, слушати мужа и васпитавати децу како ваља. Ко год ју је питао за помоћ, свима је излазила у сусрет. Ако је неко хтео из села у град, примала је на конак...

Било је то време уредних, подшишаних мушкараца који знају да ништа не пада са неба.Реч избеглица је деловала страно. Телевизијски програм је био прикладан, а водитељке обучене. Куда су то нестали правда и морал?

И зашто не бисмо мало преокренули ствар у своју корист, за промену, па приметили да се савременом човеку отварају могућности о којима раније није могао ни да сања? Зар то није довољно да му буде лакше, да му буде боље него што је било? Да можда и тај човек буде бољи? Олакшице све дају, али не помажу. Није савремени свет неодољиво место за живот. Јесте,свет је несавршено место.Мука жива а борба непрестана!

Симоновић Наталија M 22

У чему проналазим лепоту

Туђа поимања лепоте веома су различита. Свако тежи испуњењу себи јединственог естетског доживљаја. Моје поимање лепоте је такво да представља све наизглед супротно у односу на мене, што ме на неки начин допуњује.

Лепота ми је сваки тренутак тишине, где усне заћуте, а ум прозбори. Сваки тренутак паузе у мислима ми је прилика за одмор. Прилика да одем у свој свет маште. Да заборавим све што ме мучи. За мене је лепота сваки вид осамљивања, где влада тишина и где могу чути себе.

Одлутам у непознаницу, пођем страним путем, посматрам околину и упоређујем. Посматрам природу. Фасцинира ме свака кап кише која као да упије сваки звук, а када падне и проспе се по тлу, као да ме је умила. Пуцкетање опалог лишћа, зими свака пахуљица на лицу, мирис пољског цвећа у јеку пролећа. Звук ветра и начин на који ме милује. Никада се не осетим усамљено, јер ме све те ситнице окрепљују. Пружају ми осећај слободе и прилику да спокојно размишљам.

Тако се осетим слободно, прикупим снагу и кренем даље, и потом се вратим хаосу чији и сама постајем принуђена да будем део. Где никога не занима пуцкетање лишћа или хук ветра. Тамо где само гласни опстају. Тамо где сам и сама постала таква.


Марта Папић, Фа 35

Шта би било, када би јуче било сутра


Чекајте, нисам добрo разумео питање...Желите да ме питате, шта бих учинио када бих добио моћ да вратим време уназад на један једини тренутак, на неки мениу пресудни моменат у времену? Добро слушајте, јер о овоме не желим да говорим више него што је потребно, а од вас очекујем да не говорите никоме о овоме...

Када бих имао ту моћ, вероватно бих се вратио уназад у време једне хладне јесење ноћи, где сам, у самоћи, ходао улицом Кнеза Михајла у Београду. Није битан повод за моју касну шетњу, битно је да сам те ноћи направио грешку за коју се и дан-данас кајем, и за коју себи никада нећу опростити.

Као што рекох, ноћ је била хладна, права јесења. Улице пуне, безброј људи је пролазило покрај мене. Месец је правио друштво звездама, које су красиле тмину свемира. Ишао сам тако, замишљен по тротоару, када сам напокон спустио поглед са вечерњег неба и обратио пажњу око себе. Здесна, налазиле су се клупе на којима нико није седео. Слева, продавнице сувенира и продавачи цвећа. Иза мене, пешачки прелаз и људи који на њему пролазе тискајући се, а испред – испред је била она. Ако ме макар мало знате, не бих вас изненадило када бих вам рекао да је испрва нисам ни приметио, јер када сам у мислима, не успем да се концентришем на ствари око себе. Наставих са шетањем и ставих смрзнуте руке у свој нови капут. Као да је све нормално, осим једне ствари -  осећам да ме неко гледа. Мора да ми се чини, рекох себи. Прође секунда. Прођу и две. Ништа. Поглед не скреће са мене. Онда су моје очи, као својом вољом, кренуле у сусрет томе странцу. И тог тренутка, време је за мене стало.

На десетак метара од мене, шетајући ми у сусрет, пролазила  је она.Она, кажем, јер јој име не знам. Друштво је било поред ње, али се она одмах померила у страну да би прошла поред мене.Њене дубоке, као без краја црне очи, гледале су у мене. Али тај контакт очију није био обичан – јер је она гледала кроз моје очи у моју душу. Нисам скренуо поглед , тако да сам једино њу могао да видим. Била је божанска, као нешто светлуцаво што сновима може припадати само. Наше очи и наше душе спојио је у часу невидљиви мост који сам изгарао да пређем.

Сат је куцао.Тик-так, тик-так. Немам времена. Оно је можда на тренутак стало, али полако се враћало у нормалу. Срце хоће да искочи, разуме свака моја ћелија да се овај тренутак не понавља.Усне су ми дрхтале.

Пролази поред мене, не скида поглед и...ништа.

Прошла је, нестала.

Тек сада мој јадни, глупи мозак схвати шта се десило. Али, већ је било касно. Отишла је, вероватно већ кренула ка некоме који ће имати храбрости да јој приђе. А ја? Остао сам ту где сам стао, са потуно смућеним изразом.Нисам искористио јединствену прилику. Била је то љубав мог живота. Знао сам, предосећао сам то свим чулима. Болело је. Много је болело. Остатак вечери провео сам мислећи о том судбоносном тренутку који нисам искористио. Заспао сам тек пред јутро, када је сунце прошарало по ведром, веселом небу. Памтићу Београд по тој ноћи, заувек.

Ето,сада знате који сам тренутак изабрао и зашто. Али, шта бих учинио са својом моћи, питате?

Врло је просто,заправо. Пришао бих јој. Оставио бих свој уплашени мозак, покупио своје отупљено срце и прешао тај паклени, невидљиви мост. Погутао бих понос. Прогутао бих страх и добио њу. Мало више храбрости, то је све што ми је фалило. Смислио бих већ неки изговор да покренем разговор. Али сигурно је не бих опет изгубио. Никада. Да, и даље ме у сну прогањају њене црне, бескрајно дубоке очи, које су ми одавале топлоту срца. И да, нисам је преболео. И нећу никада, јер Она је била та, коју сам тог пресудног тренутка заувек изгубио.



Милосављевић Филип M 42


Добрица Ћосић - писац из туђег века у нашем веку

поставио/ла Мирјана Куновчић 15.12.2017. 03:37

Dobrica Cosic,knjizevnikfoto:Vican Vicanovic
4. јануар 1999. + 1

... Свим људима Нова година, сваки први јануар, ма колико били сумњала па и безнадежници, изговарајући ,,Срећна ти Нова година'', ако и не верују у срећу, ако им је та честитка само обичајна, конвенционална,званична, у дну душе окаже се пламичак наде. Ваљда биће боље но што‟ је било; биће боље од старог и прошлог...

Цитати из дела Добице Ћосића „У туђем веку”

5. јануар 1999. + 1, после поноћи

... У мени писац постоји само у сновима. Пошто сам престао да пишем роман, ишчилео ми нагон ромасијера, лишио сам се смисла измишљања људи и њихових судбина, предао се својим записима...

... Да ли ће за коју годину пре мене читавог да умре и писац који живи у сновима, или ме књижевна подсвест опомиње да треба да напустим реалност и вратим се машти и измишљању света и људских догађаја. Не верујем. Умреће пре мене и писац у мени...

Цитати из дела Добице Ћосића „У туђем веку”

170 ГОДИНА ОД ВУКОВЕ ПОБЕДЕ И ОБЈАВЉИВАЊА ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА - НЕОБИЧНО ПУТЕШЕСТВИЈЕ РУКОПИСА ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА

поставио/ла Медицинска школа 17.11.2017. 04:04   [ ажурирано 20.11.2017. 11:43 ]

 Почетком октобра 1846. владика и господар Црне Горе Петар II Петровић Његош спремао се на далеке путе. У свечаном оделу, на коњу, упутио се са Цетиња ка Бечу и Млецима. По сведочењу пратиоца секретара Медаковића, у поворци на неколико товарних коња са пртљагом, списима и писмима за дипломате, новцем за куповину оружја и жита путовао је и, будућност ће показати, најважнији део пртљага – свежањ хартија за печатањеПрошао је Боку и Трст бродом, Словенију кочијама и железницом и стигао у царствујушчу Вијену. Ту се владика састао са Вуком Караџићем и дао му свој рукопис на читање. Крајем 1846. рукопис је цензурисан и одобрено је његово штампање.

Средином фебруара 1847. из штампарије Јерменског манастира излазе први примерци Горског вијенца. Пре тачно 170 година Његош је напустио штампарију у Бечу, носећи нарамке тек одштампаног дела, и вратио се преко Венеције уЦрну Гору. Не зна се шта је било са рукописом. Вероватно је остао у штампарији. Истраживачи су без успеха трагали за свежњем хартија, све до 1889. када је један од њих у бечкој Националној библиотеци случајно наишао на гомилу списа ћирилског порекла. Међу њима налазила се скромна свеска исписана црним тушем. На корицама написано другим рукописом:

 Vjenac Gorski, Gebirgskranz von Peter Petrovits v. Njegosch, Vladika von Montenegro, 1. Abteilung.

 Испод тога, записи руком песниковом Извиискра, па Извита искра, па Извијање искре.

И сва три назива прецртана, па преко тога Вијенац горски.

Пронађени рукопис чуван је до 1925. у бечкој библиотеци, а онда, по жељи краља Александра Карађорђевића, тешким дипломатским преговорима о размени уметничких предмета, добијен је и пренет у Београд у дипломатској ташни. Његошев оригинал налазио се у личној библиотеци краља Александра, али је од штампања фототипског издања 1931. остао потпуно заборављен. После Другог светског рата веровало се да је рукопис изгубљен или украден.

Тек 1969. у библиотеци председника републике опет случајно на Титовом столу откривен је изгубљени рукопис. Поклоњен је Његошевом музеју и тако се коначно вратио на место свог постанка – Цетиње.

Поводом 125 година од рођења Ива Андрића

поставио/ла Медицинска школа 27.10.2017. 02:59   [ Ажурирао/ла 15.12.2017. 03:28 Мирјана Куновчић ]

https://drive.google.com/a/medicinskazajecar.edu.rs/file/d/1SewIAYxoFetQy51_MKsayYtkwdZFmfQG/view?usp=drive_web
Јубилеј, 125 година од његовог рођења, обележан је у нашој школи у оквиру месечне активности Знак поред пута. Активност реализује библиотекар у сарадњи са наставницима. 


Обележан 26. септембар - Европски дан језика

поставио/ла Медицинска школа 25.10.2017. 01:13   [ Ажурирао/ла 15.12.2017. 03:50 Мирјана Куновчић ]

 
   
Европски дан језика установљен је 2001. године одлуком Савета Европе, уз покровитељство Европске уније, у уверењу да је вишејезичност на старом континенту драгоцена реалност коју треба сачувати, вредновати и бранити у будућности. Лингвистичка разноликост је
средство које може допринети бољем разумевању различитих култура и кључни је елемент у богатом културном наслеђу нашег континента.
    Сваког 26. септембра широм Европе организују се активности намењене деци и одраслима, а и наша школа је ове године обележила овај дан пригодним активностима. Том приликом су ученице Ђурић Сандра, Неновић Јована и Станковић Јована из одељења Фа 15 у сарадњи са професоркама Јасмином Кладар и Слађаном Петковић, као и библиотекаром школе Мирјаном Куновчић организовале мини изложбу у холу школе којом је промовисана језичка разноликост као важна компонента европских култура, која се мора одржавати и неговати.

Слађана Петковић, наставница Енглеског језика
Мирјана Куновчић, библиотекар

1-5 of 5